Имунизација је регулисана Законом о заштити становништва од заразних болести (Сл.Гласник Републике Србије бр. 15/2016, 68/2020 и136/2020), Правилником о имунизацији и начину заштите лековима („Службени гласник РС“, бр. 88/2017, 11/2018, 14/2018, 45/2018, 48/2018, 58/2018,  104/2018, 6/2021, 52/2021 и 66/2022), Правилником о Програму обавезне и препоручене имунизације становништва против одређених заразних болести (,,Службени гласник РС " број 65/20, 23/2023),  Стручним методолошким упутством за спровођење имунизације становништва против одређених заразних болести, Законом о лековима и медицинским средствима („"Сл. гласник РС", бр. 30/2010, 107/2012, 113/2017 - др. закон и 105/2017 - др. закон), Правилником о пријављивању заразних болести и посебних здравствених питања („Сл.гласник РС“, бр. 44/2017 и 58/2018) и Упутством за надзор над нежељеним догађајем након имунизације.

Имунизација против одређених заразних болести обухвата:

• обавезна активна имунизација лица одређеног узраста;
• обавезна активна и пасивна имунизација лица изложених одређеним заразним болестима;
• обавезна активна и пасивна имунизација лица у посебном ризику;
• обавезна активна и пасивна имунизација лица запослених у здравственим установама;
• обавезна активна имунизација путника у међународном саобраћају;
• препоручена активна имунизација лица одређеног узраста;
• препоручена активна и пасивна имунизација лица по клиничким индикацијама;
• препоручена активна имунизација путника у међународном саобраћају.

Aктивна имунизација против туберкулозе

• Вакцинација против туберкулозе спроводи се приликом отпуштања из породилишта БЦГ вакцином.
• Деца која нису могла бити вакцинисана у породилишту, односно до навршена два месеца живота морају се вакцинисати  до навршених 12 месеци живота.  (у породилишту).

Активна имунизација против хепатитиса Б

Активна имунизација против хепатитиса Б спроводи се вакцином против хепатитиса Б (у даљем тексту: HB) произведеном методом генетског инжењеринга код:
– новорођенчади и одојчади,
– деце која похађају 6. разред основне школе, а која до тада нису вакцинисана, као и након тога код свих неимунизованих и непотпуно имунизованих лица до навршених 18 година живота.

Активна имунизација се спроводи давањем три дозе HB вакцине (примарна серија) која се даје као појединачна вакцина (Euvax B).
Прва доза HB вакцине се даје у породилишту у року од 24 сата по рођењу, а за новорођенчад рођену ван породилишта у територијално надлежној здравственој установи што пре по рођењу.
Друга доза HB вакцине даје се у размаку не краћем од месец дана, а трећа у размаку не краћем од шест месеци након прве дозе.

Активна имунизација се сматра правовременом ако се спроведе до навршених 12 месеци живота.
Непотпуно имунизована деца након навршених 12 месеци живота треба да приме недостајуће дозе вакцине. У случају да дође до прекида серије апликовања, не треба понављати дозе. Уколико се прекид направи после дате прве дозе, другу дозу треба дати што пре, а трећу у размаку не краћем од 8 недеља од друге и не краћем од 16 недеља од прве дозе.
 
Вакцинација деце у 6. разреду основне школе, односно до навршених 18 година живота, спроводи се са три дозе појединачне HB (Euvax B) вакцине по шеми 0, 1 и 6 месеци.

Вакцина се даје интрамускуларно у антеролатерални део феморалне регије или делтоидни мишић, у зависности од узраста у коме се прима вакцина, у количини од 0,5 ml до навршених 15 година живота, односно 1 ml од 16. година живота у складу са сажетком карактеристика лека.
Активна имунизација против хепатитиса Б лица изложена инфекцији

Активна имунизација против хепатитиса Б спроводи се преекспозиционо код:

1. полних партнера HBsAg позитивних лица,
2. кућних контаката HBsAg позитивних лица,
3. интравенских наркомана,
4. лица у установама за извршење кривичних санкција,
5. штићеника установа за ометене у развоју.
6. лица запослених у здравственим установама.

Активна имунизација против хепатитиса Б спроводи се са три дозе HB вакцине (Euvax B) по шеми: 0, 1, 6 месеци од утврђивања индикације.

Активна и пасивна имунизација против хепатитиса Б спроводи се постекспозиционо код:
 1. новорођенчади HBsAg позитивних мајки,
 2. лица која су имала акцидент са инфективним материјалом,
 3. трудница са оштећењем јетре, ако су биле експониране инфекцији.

Активна имунизација се спроводи са четири дозе HB вакцине по шеми 0, 1, 2, 12 месеци.

Неимунизована и непотпуно имунизована лица обавезно се заштићују и интра-мускуларним давањем хепатитис Б имуноглобулина (у даљем тексту: HBIg), одмах по рођењу, односно одмах по акциденту, у складу са сажетком карактеристика лека. HBIg се даје истовремено са првом дозом вакцине, у наспрамни екстремитет.


Активна имунизација против хепатитиса Б лица у посебном ризику

1) лица на хемодијализи;
2) инсулин зависних болесника од шећерне болести;
3) оболелих од хемофилије и других болести које захтевају примену деривата крви;
4) хроничних обољења јетре и бубрега;
5) пресађивање јетре и бубрега;
6) HIV позитивних лица;
7) HCV позитивних лица;
8) лица са мултиплом склерозом која започињу процедуру лечења одређеним леком, по мишљењу специјалисте неуролога .


Активна имунизација против дечије парализе

Активна имунизација против дечије парализе се спроводи код лица од навршена два месеца живота. Активна имунизација се спроводи инактивисаном полио вакцином (IPV), која се се даје као појединачна вакцина или комбинована са компонентама против других заразних болести у складу са Календаром имунизације.

Примарна вакцинација се спроводи са три дозе комбиноване петовалентне вакцине DTaP-IPV-Hib (Pentaxim) у размацима који не смеју бити краћи од четири недеље (примарна серија). Активна имунизација се започиње када дете наврши два месеца живота. Примарну серију треба завршити правовремено, до навршених шест месеци живота. Код непотпуно имунизованих и неимунизованих лица старијих од шест месеци имунизација се спроводи применом одговарајуће IPV у складу са Календаром имунизације и сажетком карактеристика лека. Непотпуно имунизовани примају недостајуће дозе, а неимунизовани потпуну примарну серију.

Прва ревакцинација се спроводи у другој години живота применом једне дозе комбиноване петовалентне вакцине DTaP-IPV-Hib (Pentaxim), односно годину дана након завршетка примарне серије, а најраније по истеку шест месеци.

Друга ревакцинација се спроводи применом једне дозе комбиноване четворовалентне вакцине (DTaP-IPV, Tetraxim) пре уписа у први разред основне школе или изузетно током првог разреда основне школе.
Неимунизована и непотпуно имунизована лица треба да се вакцинишу недостајућим дозама појединачне IPV (Imovax Polio) до навршених 18 година живота.

IPV (поједначна и комбинована) се даје интрамускуларно у одговарајућој дози (0,5 ml), у антеролатерални део феморалне регије или делтоидни мишић у зависности од узраста детета.

Додатне активности у оквиру Плана активности за одржавање статуса земље без дечије парализе спроводиће се на основу одлука Министарства здравља, односно Националног координационог комитета за одржавање статуса земље без полиомијелитиса, Републичке стручне комисије за заразне болести и Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, сходно препорукама СЗО. Обавезна ванредна имунизација против дечије парализе лица у оквиру Плана активности за одржавање статуса земље без полиомијелитиса спроводиће се OPV или IPV.

Активна имунизација против дифтерије, тетануса и великог кашља

Активна имунизација против дифтерије, тетануса и великог кашља се спроводи код лица од навршена два месеца живота применом комбинованих вакцина које у свом саставу садрже компоненте против дифтерије, тетануса и великог кашља, са или без компонената против других заразних, у складу са Календаром имунизације.

Примарна вакцинација се спроводи са три дозе комбиноване петовалентне вакцине DTaP-IPV-Hib (Pentaxim) у размацима који не смеју бити краћи од четири недеље. Активна имунизација се започиње када дете наврши два месеца. Примарну серију треба завршити правовремено до навршених шест месеци живота. Код непотпуно имунизованих и неимунизованих лица старијих од шест месеци имунизација се спроводи примарном серијом применом одговарајуће комбиноване вакцине у складу са Календаром имунизације и сажетком карактеристика лека. Непотпуно имунизовани примају недостајуће дозе, а неимунизовани потпуну примарну серију комбиноване вакцине.

Прва ревакцинација се спроводи у другој години живота применом једне дозе комбиноване петовалентне вакцине DTaP-IPV-Hib (Pentaxim), односно годину дана након завршетка примарне серије, а најраније по истеку шест месеци.

Друга ревакцинација се спроводи применом једне дозе комбиноване четворо-валентне вакцине (DTaP-IPV, Tetraxim) пре уписа у први разред основне школе или изузетно током првог разреда основне школе.

Трећа ревакцинација се спроводи применом једне дозе комбиноване dT вакцинe (Ditevaksal-T за одрасле) у завршном разреду основне школе, а најкасније до навршених 18 година живота.

Комбиноване вакцине се дају интрамускуларно у одговарајућој дози (0,5 ml) у антеролатерални део феморалне регије или делтоидни мишић у зависности од узраста детета.

Посебне контраиндикације за вакцине које садрже пертусис компоненту су еволутивне болести централног нервног система (неконтролисана епилепсија, инфантилни спазми, прогресивна енцефалопатија).

Активна имунизација против обољења изазаваних Хемофилусом инфлуенце типа б

Активна имунизација против обољења изазаваних Хемофилусом инфлуенце тип б спроводи се код деце узраста од навршених два месеца живота.

Примарна вакцинација се спроводи давањем три дозе комбиноване петова-лентне вакцине DTaP-IPV-Hib (Pentaxim), у размацима који не смеју бити краћи од четири недеље и треба је завршити правовремено до навршених шест месеци живота.

Ревакцинација се спроводи у другој години живота, годину дана након завршетка примарне серије, а најраније по истеку шест месеци давањем једне дозе комбиноване вакцине DTaP-IPV-Hib (Pentaxim).

Комбинована вакцина се даје интрамускуларно у антеролатерални део фемора-лне регије или делтоидни мишић, у зависности од узраста, у количини од 0,5 ml.

Активна имунизација против малих богиња, заушака и рубеле

Примарна вакцинација против малих богиња, заушака и рубеле спроводи се код деце од навршених 12 месеци једном дозом комбиноване живе вакцине против малих богиња, заушака и рубелe – MMR вакцина (M-M-R-VaxPRO) и треба је спровести правовремено до навршених 15 месеци живота.

Ревакцинација (друга доза) против малих богиња, заушака и рубеле спроводи се применом MMR вакцине (M-M-R-VaxPRO) пре уписа у први разред основне школе, а изузетно у току првог разреда основне школе.

Неимунизована и непотпуно имунизована лица (изузев оних код којих постоје трајне контраиндикације) треба да се вакцинишу недостајућим дозама MMR вакцине до навршених 18 година живота, а према епидемиолошким индикацијама и касније. Минимални размак између давање две дозе MMR вакцине износи четири недеље.

Активна имунизација против малих богиња може се започети и код деце узраста од шест до 12 месеци живота према епидемиолошким индикацијама. У том случају поновна вакцинација спроводи се једном дозом вакцине у узрасту од навршених 15 до 24 месеца живота.

Oсетљиве контакте оболелих од морбила, потребно је вакцинисати MMR вакцином што пре, а најкасније унутар 72 сата од контакта.

Активна имунизација против малих богиња, заушака и рубеле спроводи се и код лица женског пола, без претходно стеченог имунитета, којa планирају трудноћу.

MMR вакцина се даје дубоко субкутано или интрамускуларно у дози од 0,5 ml у предео делтоидне регије.

Поред општих контраиндикација, посебне контраиндикације за MMR вакцину су:
1. имунодефицијентна стања услед малигних болести, терапије антиметаболицима, већим дозама кортикостероида, алкилирајућим једињењима или радијацијом и друга стања имуносупресије,
2. трудноћа.

Активна имунизација против обољења изазваних Стрептококусом пнеумоније

Активна имунизација против обољења изазаваних Стрептококусом пнеумоније спроводи се коњугованом полисахаридном вакцином против обољења изазваних Стрептококусом пнеумоније (PCV10 – Synflorix или PCV13 – Prevenar 13) код деце узраста од навршена два месеца живота.

Код деце код којих примарна вакцинација почиње да се спроводи од 1.1.2023. године примењују се две дозе PCV вакцине са размаком од најмање осам недеља, при чему је препорука да се друга доза даје истовремено са трећом дозом вакцине Pentaxim. Примарну вакцинацију треба завршити до навршених шест месеци живота.

Код деце код којих је примарна вакцинација започета пре 1.1.2023. године треба завршити примарну серију од три дозе PCV вакцине, са размаком између доза од најмање четири недеље.

Ревакцинација се спроводи једном дозом PCV вакцине у другој години живота, најраније шест месеци након комплетирања примарне серије.

Уколико се примарна серија не спроведе до навршених 6 месеци живота, активна имунизација се спроводи предвиђеним бројем доза PCV за узрастдо навршена 24 месеца живота односно до 59 месеци код све невакцинисане и непотпуно вакцинисане деце рођене после 01.01.2018. године.(Табела 1)

Узраст у коме се започиње вакцинација	Примарна вакцинација	Ревакцинација
До навршених 12 месеци	2 дозе PCV10 или PCV13 у размаку од најмање 8 недељa	1 доза PCV10 или PCV13 наjраније након 6 месеци од комплетирања примарне серије
12 - 23 месеца	2 дозе PCV10 или PCV13 у размаку од најмање 8 недеља	/
24 месеца и старији	2 дозе PCV10 у размаку од најмање 8 недеља или 1 доза PCV13	/

 

Активна имунизација против обољења изазваних Стрептококoкусом пнеумоније лица у посебном ризику

Активна имунизација против обољења изазваних Стрептококусом пнеумоније спроводи се коњугованом полисахаридном пнеумококном вакцином и полисахаридном пнеумококном вакцином у следећим случајевима:

– анатомска или функционална аспленија и српаста анемија;

– нефротски синдром;

– симптоматска и асимптоматска HIV инфекција;

– трансплантација органа и ткива;

– малигна обољења;

– хроничне кардиоваскуларне и плућне болести;

– шећерна болест;

– хронична обољења јетре;

– хронична обољења бубрега;

– стања која доводе до истицања ликвора;

– уградње кохлеарних имплантата;

– стања ослабљеног имунитета;

– особа са мултиплом склерозом које започињу процедуру лечења одређеним леком, по мишљењу специјалисте неуролога;

– честе респираторне инфекције и отитиси;

– деца која живе у колективном смештају;

– неимунизована деца од навршене две године до навршених пет година, која похађају предшколску установу.

Према епидемиолошким индикацијама вакцинација се спроводи:

– код непокретних штићеника у установама здравствене и социјалне заштите,

– код старијих од 65 година који живе у колективном смештају.

Код особа које су претходно примиле PCV13, а код којих је индиковано и давање PPV23, PCV23 се даје након 8 недеља од PPV13.

Код особа које су претходно примиле PPV23, а код којих је индиковано и давање PCV13, PCV13 се даје након најмање 12 месеци од PPV23.

Код особа са спленектомијом, односно функционалном аспленијом код којих је индикована примена пнеумококне коњуговане (Prevenar 13) и менингококне коњуго-ване четворовалентне вакцине (Menactra) прво треба дати пнеумококну коњуговану вакцину, а потом менингококну коњуговану вакцину у размаку не краћем од 4 недеље. Симултана примена ових вакцина се не препоручује, јер коњугована менингококна вакцина може да интерферира са продукцијом антителa на пнеумококну коњуговану вакцину.

Вакцине се дају интрамускуларно у одговарајућој дози (0,5 ml), у антеролатерални део феморалне регије или делтоидни мишић у зависности од узраста, а према сажетку карактеристика лека.

Болести	Вакцине
Туберкулоза	Туберкулоза (БЦГ)
Хепатитис Б	Вакцина против Хепатитиса Б (ХБ)
Дечија парализа	Вакцина против дечије парализе (ОПВ или ИПВ, ДТаП, ИПВ,ХИБ)
Дифтерија	Вакцина против дифтерије (у оквиру комбинованих вакцина ДТаП, ИПВ,ХИБ)
Велики кашаљ	Вакцина против великог кашља (ДТаП, ИПВ, ХИБ)
Тетанус	Вакцина против тетануса (ТТ)
Морбили	Вакцина против морбила, заушака и рубеле (ММР)
Заушке	Вакцина против морбила, заушака и рубеле (ММР)
Рубела	Вакцина против морбила, заушака и рубеле (ММР)
Болести изазване Хемофилусом инфлуенце тип Б	Вакцина против хемофилуса инфлуенце тип Б (ДТаП, ИПВ,ХИБ)
Болести изазване Стрептококусом пнеумоние	Вакцина против стрептококуса пнеумоние
Хепатитис А	Вакцина против хепатитиса А (ХАВ)
Трбушни тифус	Вакцина против трбушног тифуса (Тyphoid)
Грип	Вакцина против грипа
Менингококне болести	Вакцина против менингокока tip(A,C,W,Y)
Варичела	Вакцина против варичеле
Инфекције изазване респираторним синцицијалним вирусом	Вакцина против респираторног синцицијалног вируса

Зоонозе су инфекције и обољења животиња чији се узрочници у природним условима могу пренети на човека. Њихову појаву објашњава биолошко сродство људи и животиња и контакт између човека и животиња, глодара и артопода (зглавкара) који живе у његовом окружењу.

Зоонозе имају велики здравствени (епизоотиолошки и епидемиолошки) и социјални значај. Јављају се претежно спорадично, али и у облику епизоотија и епидемија са високим морбидитетом,Значај зооноза повећава и карактеристика њихових узрочника јер они могу да буду и идеално биолошко оружје.

Основне карактеристике зооноза су многострука етиологија (бактерије, вируси, рикеције и др.), поливалентност ширења (контактом, алиментарним и аерогеним путем и преко вектора - крпељи, комарци и др.) и полиморфна клиничка слика. Без лабораторијских испитивања дијагноза зооноза се тешко поставља.
Истраживања зооноза имају мултидисциплинарни приступ и захтевају заједничку сарадњу хумане и ветеринарске медицине.

Градски завод за јавно здравље од 1984. године, континуирано спроводи "Програм изучавања и истраживања зооноза и природно-жаришних инфекција на подручју Београда". Епидемиолошка истраживања у оквиру Програма обухватају праћење епизоотиолошке и епидемиолошке ситуације зооноза и природно-жаришних инфекција и обољења на ширем подручју града, систематско истраживање и праћење обољевања у природним жариштима и координацију и информисаност међу учесницима у Програму. Зоонозе представљају опасност за људско здравље и наносе економску штету сточарству и привреди уопште. Обављеним истраживањима у оквиру Програма од 1986-2022. године откривено је и регистровано 2.507 оболелих из групе зооноза.

Зоонозе људи на подручју Београда, 1984-2022.

Обољење	Оболели
	Број	%
Antrax	4	0,16
Brucellosis	53	2,12
Echinococcosis	59	2,35
Leptospirosis	99	3,95
Listeriosis	32	1,28
Psittacosis - Ornithosis	75	2,99
Rabies - Lyssa	-	-
Tetanus	49	1,95
Toxoplasmosis	160	6,38
Trichinellosis	1.806	72,04
Tularemia	23	0,92
Febris haemorragica cum syndroma renali	69	2,68
Q Febris	78	3,11
Укупно	2.507	100,00

Међу откривеним обољењима из групе зооноза најзаступљеније су трихинелозе са 72,04% (1.806), токсоплазмозе – 6,38% (160), лептоспирозе – 3,95% (99), кју грозница – 3,11% (78) и пситакозе-орнитозе – 2,99% (75) .

Остале болести су откривене у мањем проценту који се креће од 2,68% до 0,16%. Беснило у овом периоду није откривено.

Од 2003. године на подручју Београда се откривају епидемије опасних зооноза које се дуги низ година нису јављале или су регистровани само спорадични случајеви обољевања - бруцелоза, лептоспироза, кју грозница и туларемија.

Откривање бруцелозе код животиња и људи на ширем подручју града 2003, након више од 20 година, био је повод за покретање Пројекта "Спречавање и сузбијање бруцелозе и других зооноза на подручју Београда". Иницијатор и носилац Пројекта је Градски завод за јавно здравље - Јединица за зоонозе. У реализацији Пројекта, учествoали су стручњаци Градског завода за јавно здравље, Клинике за инфективне и тропске болести, хигијенско-епидемиолошких служби домова здравља, Научног института за ветеринарство Србије, Факултета ветеринарске медицине и ветеринарских станица.

Појава болести које се више деценија нису јављале на подручју Београда указује на значај проблема и потребу континуираног рада у циљу благовременог предузимања адекватних мера.

Актуелне зоонозе

Трихинелоза

Трихинелоза је акутна паразитарно-инвазивна болест животиња и људи (зооноза) изазвана паразитом Trichinella spiralis. Карактерише се повишеном телесном температуром, гастроинтестиналним поремећајима, боловима у мишићима, отоком лица, а нарочито очних капака. Код оболелог узрочник може да изазове компликације на срчаном мишићу, плућима и мозгу. Он може да буде узрок не само дуготрајној сметњи већ и смрти. Као паразит ларва Trichinella spiralis живи у мишићима дивљих и домаћих животиња. Човек се зарази када поједе недовољно кувано или недовољно печено месо или производе од меса сушених на диму, животиња заражених ларвама. Главни извор заразе за човека је месо домаће свиње у коме се налазе ларве Trichinella spiralis.

Токсоплазмоза

Токсоплазмоза је системско обољење изазвано протозоом Toxoplasmom gondii. Инфекције су често асимптоматске или су у облику акутног обољења праћене лимфаденопатијом или подсећа на инфективну мононуклеозу (фебрилност, лимфаденопатија и лимфоцитоза). Код имунокомпромитованих особа, токсоплазмоза је често опортунистичка инфекција са тешким клиничким током (енцефалопатија, менингоенцефалитис...). Болест се може манифестовати и појавом оспе по кожи, пнеумонијом, миокардитисом. Ређе су захваћени бубрег и јетра.

Конгенитална токсоплазмоза - настаје трансплацентарном трансмисијом инфекције на плод. Клиничке манифестације зависе од више фактора, у првом реду од старости плода.

Ако је интраутерина инфекција наступила у раном феталном животу, у фази органогенезе, долази до тешких оштећења плода, те се већина ових трудноћа завршава смрћу плода и спонтаним побачајем. Ако се трудноћа одржи дете се рађа са знацима тешке поодмакле болести и то: хидроцефалус, интрацеребралне калцификације, енцефаломијелитис, микроцефалија, хориоретинитис, хепатоспленомегалија.

Инфекција мајке за време другог тромесечја може код бебе изазвати хидроцефалус, слепило или различита неуролошка оштећења слабијег степена.

Најчешћа је инфекција фетуса у трећем тромесечју. Изазива хориоретинитис и друга офталмолошка оштећења, смањену способност учења и друге знаке оштећења централног нервног система. Асимптоматска, латентна инфекција се може клинички манифестовати у каснијим годинама. Дете се рађа на изглед здраво. Касније, после неколико месеци или година, болест се може манифестовати као хориоретинитис, страбизам, губитак вида и слуха, конвулзије и психомоторне ретардације.

Главни резервоар и први домаћин је мачка. Преноси се ингестијом (уношењем кроз уста) ооцисти (јаја) путем поврћа, из земљишта, воде за пиће или цистичног облика из недовољно куваног меса. Инфекција може да настане и путем трансфузије крви и трансплантацијом органа, а постоји и конгенитални облик токсоплазмозе.

Лептоспирозе

Лептоспирозе су акутне, субакутне и хроничне заразне болести животиња и људи природно жаришног карактера. Оне се могу са животиња пренети на човека посредно и непосредно. Изазивач лептоспироза је бактерија - лептоспира са већим бројем патогених серотипова из групе Leptospira interrogans од којих је код нас регистровано седам. Оне могу да буду патогене за животиње и људе. Распрострањене су у целом свету, а посебно им погодују приобаља и сливови великих река.

Лептоспирозе код човека су краткотрајна акутна фебрилна обољења са мање-више карактеристичном клиничком сликом и добрим исходом. Бележе се и тежа обољења са оштећењем јетре и бубрега која се могу завршити и смртним исходом.

Људи се најчешће инфицирају преко контаминиране средине и директним контактом са инфицираним животињама, њиховим излучевинама и производима.

Листериоза

Листериоза је бактеријско обољење изазвано Listeriom monocytogenes, које се углавном манифестује менингоенцефалитисом и/или септикемијом новорођенчади и одраслих и абортусом код трудница. У високом ризику су новорођенчад, старије и имунокомпромитоване особе и труднице.

Код инфицираное особе може се развити акутно, лако и фебрилно обољење, са симптомима сличним грипу. Код трудница може да дође до преношења инфекције на плод. Ова инфекција може довести до угинућа плода или до рођења детета са септикемијом. Код инфицираних беба може да се развије менингитис, чак иако мајка нема симптоме болести.
Главни резервоари микроорганизама су земљиште, сточна храна, вода, муљ и силажа и инфициране животиње.

Човек се може заразити конзумирањем сировог и контаминираног млека, меких сирева, поврћа и полуготових и готовох јела од меса (паштете).

Бруцелоза

Бруцелоза је заразно системско обољење људи и животиња, типична зооноза која је раширена у читавом свету, а посебно у земљама медитерана. Примарно је обољење великог броја домаћих животиња (овце, козе, говеда, свиње, пси).

Узрочник бруцелозе, бактерија из рода бруцела, спада у врло отпорне микроорганизме који се и у спољној средини могу одржавати доста дуго. У животним намирницама - месу и млечним производима, води и земљишту могу се одржати и више месеци.

Човек се заражава од инфициране животиње најчешће контактом са њима, употребом некуваног или непастеризованог млека и производа справљених од њега (млади сир, маслац, павлака и друго), употребом инфицираног меса као и удисањем контаминиране прашине. Бруцела се не преноси са човека на човека.

Према тежини клиничке слике бруцелоза варира од лаких атипичних форми које представљају велики дијагностички проблем до тешких акутних облика. Код нелечених или неправилно лечених болесника могуће су компликације на плућима, срцу, зглобовима, нервном ткиву, а смртни исход настаје у око 2,0% случајева.

Кју грозница

Кју грозница је рикецијска зооноза која се манифестује знацима грипозног синдрома. Обично почиње нагло са језом, повишеном температуром, тешком ретробулбарном главобољом и знојењем. Променљивог је трајања и тежине клиничког тока, са честим променама на плућима које су сличне атипичној пнеумонији.

Кју грозница је типична природно жаришна зоонозна рикециоза коју изазива Coxiella burnetti. У природним жариштима Q грознице најважнији резервоар и извор заразе су крпељи, јер се код њих зараза одржава доживотно, а преноси се и трансоваријално.

Инфицирање човека настаје различитим алиментарним путевима - при употреби некуваног и непастеризованог млека или свежих млечних производа од инфицираних оваца, коза или крава. Контактно преношење настаје продором узрочника кроз повређену кожу и слузокожу. Трансмисивни пут преношења убодом инфицираног крпеља код људи је врло редак. Водећи начин преношења болести код људи је аерогени, тј. удисањем прашине контаминиране излучевинама заражених животиња.

Туларемија

Туларемија (глодарска куга), је акутно инфективно обољење животиња и човека изазвано грам-негативним кокобацилом (Francisella tularensis). На човека се преноси са болесне животиње или убодом крпеља. Клинички се манифестује наглим почетком са повишеном температуром, примарним афектом, регионалним лимфаденитисом. Могућа је хематогена дисеминација са променама на удаљеним органима
.
Беснило

Беснило је акутно инфективно обољење, из групе зооноза, које карактерише појава енцефалитиса са леталним исходом. Примарно је болест животиња, а на човека се преноси уједом оболеле животиње или преко пљувачке. Узрочник беснила је вирус који се увек налази у нервном ткиву и слини заражене животиње.

Беснило код становника Београда није регистровано више деценија.

У последњих 30 година на подручју Београда је регистровано 97.388 лица озлеђених од животиња, просечно годишње 3.182, односно 192 на 100.000 становника. Антирабичном заштитом према индикацијама обухваћено је 4,8% (4.625) озлеђених грађана.

Пружање помоћи озлеђеним особама обавља се у Пастеровој амбуланти Института за инфективне и тропске болести, а надзор се спроводи у сарадњи са Градским заводом за јавно здравље.

Сва обавештења можете добити у Градском заводу за јавно здравље - Центар за контролу и превенцију болести - Одсек за зоонозе, Београд, Булевар деспота Стефана 54/а.

Прим. мр сц. мед. др Славица Марис
Tел: 011 2078-671
e-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.