Респираторни синцицијални вирус (енг. Respiratory syncytial virus, RSV) је најзначајнији узрочник акутних респираторних болести, првенствено бронхиолитиса, код деце у најранијем узрасту.

Човек је једини природни домаћин вируса, мада је забележено да у посебним условима RSV може изазвати болест и неких примата (Blount и сар., 1956; Kondgen и сар., 2008).

Највише вредности стопе инциденције запажају се код одојчади узраста од два до осам месеци. Инфекција се преноси капљичним путем и директним контактом са инфицираном особом, док је место уласка слузокожа конјунктиве, носа и уста. RSV је високо контагиозан вирус и може преживети око седам сати на непорозним и порозним површинама пластичних играчака и одећи. Инкубациони период износи око 3-8 дана, док се излучивање респираторним течностима може продужити на једну до три недеље. Утврђено је да доласком у обданиште једног RSV позитивног детета, долази до инфицирања 90% присутне здраве деце.

Реинфекције су честе, јављају се током читавог живота и њихова учесталост износи око 47% у другој и око 45% оболеле деце у трећој години живота (Collins and Melero, 2011). RSV инфекција се може појавити спорадично и у епидемијама. У Немачкој, Финској, Швајцарској, Шведској и Хрватској, забележене су епидемије сваке друге године са наизменичним циклусима појављивања од 23-25 месеци, док се у Великој Британији, САД-у и Аустралији, појављују на годишњем нивоу. У областима умерене климе већина RSV инфекција забележена је између новембра и маја, док је у областима са тропском климом подједнако заступљена током целе године.

Палавизумаб је једини за сада доступан, ефикасан и безбедан, специфичан вид пасивне имунизације против RSV инфекције. Примењује се за профилаксу компликација RSV инфекције код дефинисаних високоризичних група деце.

Варичела је високо контагиозна болест, припада осипним грозницама. Болест је обично блага и самоограничавајућа, код имунокомпромитованих особа болест може имати и неповољан исход.

Изазивач болести је вирус варичеле, који је патоген само за човека. Резервоар болести је болестан човек. Вирус се налази у секретима и екстретима респираторног тракта и у садржају везикула.

Вирус је осетљив у спољашњој средини и брзо га инактивишу висока темпертаура, ултравиолетни зраци и дезинфекциона средства.

Инфекција се преноси респираторним путем капљицама назофарингелног секрета,и контактом са оболелим који има присутне везикуле. Инкубација износи најчешће 14-16 дана.

Заразност почиње дан- два пре појаве оспе и траје око пет дана од појаве првих везикула. Након прележане болести имунитет је солидан и доживотан.

Успешна превенција једино се постиже добијањем вакцине против ове болести.

"Neisseria meningitidis" је бактерија која најчешће изазива цереброспинални менингитис и менингококну сепсу. Овај узрочник распрострањен је у целом свету, али епидемичне форме присутне су у пределима са топлом и сувом климом ако што су Центарлна Африка и Јужна Америка. Главни фактор ширења инфекције је клицоноштво (од 5 до 30%).

Вакцинација против ове болести је све више актуелна услед све чешће резистенције овог узрочника на антибиотике.

Грип је акутна вирусна инфекција која се лако шири са особе на особу, а коју изазивају различити типови вируса инфлуенце А, Б и Ц, који се шире капљицама и директно и индиректно, током кијања и кашљања са оболеле особе. Инфекција носа и ждрела, са боловима у грлу и кашљем, температуром, малаксалошћу, главобољом су почетни симптоми, а болест може даље да се компликује и са инфекцијом доњих дисајних путева (бронхитис, запаљење плућа и др). Код особа млађих од две године и старијих од 65 година, као и код особа са хроничним поремећајима здравља (срце, плућа, бубрега, метаболички поремаћаји, малигне болести и др), инфекција може да да тешке компликације као што су запаљење плућа и смртни исход. У епидемијама оболева осетљива популација, а болест се брже и лакше шири.

Вакцинацијом се код здраве популације у 70-90% редукује настанак компликација, док се код особа у ризику за 60% редукују компликације, а за 80% смртни исходи. Вакцинација је од значаја за особе у ризику, али и за оне које живе са или воде бригу о особама у ризику.

Активна имунизација против трбушног тифуса се спроводи код одраслих и деце старије од две године живота једном дозом инактивисане полисахаридне вакцине.

Препоручена доза за одрасле и децу старију од 2 године је једна ињекција од 0,5 мл. Једна вакцина обезбеђује заштиту, ревакцинацију је потребно извршити најкасније у року од 3 године уколико постоји континуирана изложеност ризику.

Активна имунизација се спроводи код:

• контаката особа које живе у заједничком домаћинству са клицоношама трбушног тифуса;
• особа које раде у лошим хигијенским условима;
• запослени у комуналним предузећима на уклањању комуналног отпада, канализацији, сахрањивању и сл.

Вакцина се даје интрамускуларно у количини од 0,5 мл, а може се апликовати и субкутано.

Активна имунунизација против трбушног тифуса спроводи се у надлежним здравственим установама и установама ван здравственог система (код чијих је корисника индиковано давање), у координацији са територијално надлежним ИЈЗ/ЗЈЗ.

Активна имунизација против обољења изазваних Стрептококусом пнеумоније

Активна имунизација против обољења изазаваних Стрептококусом пнеумоније спроводи се коњугованом полисахаридном вакцином против обољења изазваних Стрептококусом пнеумоније (PCV10 – Synflorix, односно PCV13 – Prevenar 13) код деце узраста од навршена два месеца живота.

Примарна вакцинација се спроводи са три дозе вакцине у размацима не краћим од четири недеље до навршених шест месеци живота.

Ревакцинација се спроводи једном дозом PCV10 или PCV13 у другој години живота, најраније шест месеци након комплетирања примарне серије.

Уколико се примарна серија не спроведе до навршених шест месеци живота, активна имунизација се спроводи предвиђеним бројем доза PCV10 или PCV13 за узраст, до навршена 24 месеца живота, односно до 59 месеци код све невакцинисане и непотпуно вакцинисане деце рођене после 1.1.2018. године (табела 1).
 
Табела 1. Обавезна активна имунизација против обољења изазваних Стрептококусом пнеумоније

Узраст у коме се започиње вакцинација	Примарна вакцинација	Ревакцинација
до навршених 6 месеци	3 дозе PCV10/PCV13 у размаку од најмање 4 недеље	1 доза нараније након 6 месеци од комплетирања примарне серије
7–11 месеци	2 дозе PCV10/PCV13 у размаку од најмање 4 недеље	1 доза нараније након 6 месеци од комплетирања примарне серије
12 месеци и касније	2 дозе PCV10 у размаку од најмање 8 недеља или 1 доза PCV13	/

 

Активна имунизација против обољења изазваних Стрептококoкусом пнеумоније лица у посебном ризику

Активна имунизација против обољења изазваних Стрептококусом пнеумоније спроводи се коњугованом полисахаридном пнеумококном вакцином и полисахаридном пнеумококном вакцином у следећим случајевима:

– анатомска или функционална аспленија и српаста анемија;

– нефротски синдром;

– симптоматска и асимптоматска HIV инфекција;

– трансплантација органа и ткива;

– малигна обољења;

– хроничне кардиоваскуларне и плућне болести;

– шећерна болест;

– хронична обољења јетре;

– хронична обољења бубрега;

– стања која доводе до истицања ликвора;

– уградње кохлеарних имплантата;

– стања ослабљеног имунитета;

– особа са мултиплом склерозом које започињу процедуру лечења одређеним леком, по мишљењу специјалисте неуролога;

– честе респираторне инфекције и отитиси;

– деца која живе у колективном смештају;

– неимунизована деца од навршене две године до навршених пет година, која похађају предшколску установу.

Према епидемиолошким индикацијама вакцинација се спроводи:

– код непокретних штићеника у установама здравствене и социјалне заштите,

– код старијих од 65 година који живе у колективном смештају.

Код особа које су претходно примиле PCV13, а код којих је индиковано и давање PPV23, PCV23 се даје након 8 недеља од PPV13.

Код особа које су претходно примиле PPV23, а код којих је индиковано и давање PCV13, PCV13 се даје након најмање 12 месеци од PPV23.

Код особа са спленектомијом, односно функционалном аспленијом код којих је индикована примена пнеумококне коњуговане (Prevenar 13) и менингококне коњуго-ване четворовалентне вакцине (Menactra) прво треба дати пнеумококну коњуговану вакцину, а потом менингококну коњуговану вакцину у размаку не краћем од 4 недеље. Симултана примена ових вакцина се не препоручује, јер коњугована менингококна вакцина може да интерферира са продукцијом антителa на пнеумококну коњуговану вакцину.

Вакцине се дају интрамускуларно у одговарајућој дози (0,5 ml), у антеролатерални део феморалне регије или делтоидни мишић у зависности од узраста, а према сажетку карактеристика лека.

Активна и пасивна имунизација против тетануса код повређених лица

Имунизација против тетануса повређених лица спроводи се вакцином која садрзи ТТ компоненту и хуманим антитетанусним имуноглобулином (ХТИг) на следећи начин:

- лица са доказом да су потпуно вакцинисана и ревакцинисана против тетануса за свој узраст (најмање 4 дозе вакцине са компонентом против тетануса), а од последње дозе до повреде је прошло мање од 10 година, не добијају ни вакцину ни ХТИг;

- лица која су потпуно вакцинисана и ревакцинисана против тетануса за свој узраст, а од последње дозе до повреде је прошло више од 10 година, добијају једну дозу вакцине и 250И.Ј. ХТИг, одмах по повређивању.

- Лица која нису вакцинисана или немају доказе о имунизацији против тетануса, добијају прву дозе вакцине одмах, другу дозу у размаку не краћем од месец дана, трећу дозу најраније шест месеци након друге дозе и четврту дозу најраније годину дана након треће           дозе. Ова лица добијају и ХТИг са првом дозом вакцине, одмах по повређивању.  За прву дозу могу се користити све вакцине које садрже ТТ компоненту (ТТ, Тд, Тдап, ДТ) у зависности од узраста.

Вакцина и ХТИг се дају истовремено, интрамускуларно у наспрамне екстремитете, у делтоидни мишић или антеролатерални део феморалне регије у зависности од узраста лица које прима вакцину.

Код експониране новорођенчади (порођај ван здравствене установе без стручне медицинске помоћи) даје се само ХТИг.

Активна имунунизација против тетануса спроводи се у надлежним здравственим установама и установама ван здравственог система (код чијих је корисника индиковано давање), у координацији са територијално надлежним ИЈЗ/ЗЈЗ.

Имунизација против тетануса код непотпуно вакцинисаних повређених лица старијих од 18 година

Број претходно примљених доза вакцине са компонентом против тетануса	Време које је протекло од последње дозе	HTIg*	Број доза вакцине против тетануса (ТТ)	Шема давања
1	Без обзира на протекло време	250 И.Ј.	3	доза одмах; доза након најмање месец дана после прве; доза након најмање 6 месеци после друге.
2	Без обзира на протекло време	250 И.Ј.	2	доза одмах; доза након најмање месец дана после прве.
3	<10 година	/	1	одмах
	≥10 година	250 И.Ј.

Активна имунизација против дифтерије, тетануса и великог кашља

Активна имунизација против дифтерије, тетануса и великог кашља се спроводи код лица од навршена два месеца живота применом комбинованих вакцина које у свом саставу садрже компоненте против дифтерије, тетануса и великог кашља, са или без компонената против других заразних, у складу са Календаром имунизације.

Примарна вакцинација се спроводи са три дозе комбиноване петовалентне вакцине DTaP-IPV-Hib (Pentaxim) у размацима који не смеју бити краћи од четири недеље. Активна имунизација се започиње када дете наврши два месеца. Примарну серију треба завршити правовремено до навршених шест месеци живота. Код непотпуно имунизованих и неимунизованих лица старијих од шест месеци имунизација се спроводи примарном серијом применом одговарајуће комбиноване вакцине у складу са Календаром имунизације и сажетком карактеристика лека. Непотпуно имунизовани примају недостајуће дозе, а неимунизовани потпуну примарну серију комбиноване вакцине.

Прва ревакцинација се спроводи у другој години живота применом једне дозе комбиноване петовалентне вакцине DTaP-IPV-Hib (Pentaxim), односно годину дана након завршетка примарне серије, а најраније по истеку шест месеци.

Друга ревакцинација се спроводи применом једне дозе комбиноване четворо-валентне вакцине (DTaP-IPV, Tetraxim) пре уписа у први разред основне школе или изузетно током првог разреда основне школе.

Комбиноване вакцине се дају интрамускуларно у одговарајућој дози (0,5 ml) у антеролатерални део феморалне регије или делтоидни мишић у зависности од узраста детета.

Посебне контраиндикације за вакцине које садрже пертусис компоненту су еволутивне болести централног нервног система (неконтролисана епилепсија, инфантилни спазми, прогресивна енцефалопатија).