Тестирање сексуално активне популације — зашто и како
Сексуално активне особе треба редовно да се тестирају на полнопреносиве инфекције (ППИ). Препорука је да се тестирање обави једном годишње, а чешће (на сваких шест месеци) ако особа има више полних партнера, не користи редовно кондом или ако се јаве тегобе које могу указивати на ППИ. Правилан избор тестова је веома важан, па је пожељно обавити разговор са лекаром или саветником за ППИ. На избор методе утичу бројни фактори: време протекло од ризичног контакта, врста ризика, претходне инфекције, придружене болести и друго. Методе тестирања
Серолошко тестирање се најчешће користи као screening метода и открива инфекцију након 3–8 недеља од ризичног догађаја. Овај период, познат као „прозор период“, разликује се код различитих патогена и треба га имати у виду приликом избора теста и тумачења резултата.
Брзи тестови такође представљају screening метод, а пошто се раде из капиларне крви, најчешће се користе ван здравствених установа (терен, саветовалишта, самотестирање). Они могу са високом поузданошћу да покажу да ли је дошло до инфекције ако се примењују након истека „прозор периода“, који је обично нешто дужи него код тестова чији је узорак крв из вене.
Молекуларна дијагностика значајно је скратила прозор период, јер детектује сам патоген (чак и у врло малом броју), а не антитела. То су, сада већ свима познати после пандемије COVID-19, PCR тестови. Ови тестови имају примарну улогу у потврдној дијагностици инфекција HIV-ом, хепатитисима Б и Ц , а ређе се користе као screening метода у раној фази инфекције. Такође су важни у праћењу ефикасности лечења и утврђивању порекла инфекције. PCR тестови су постали метода избора за дијагностику инфекција HPV-ом, гонококом, хламидијом и уреаплазмом.
Ризици сексуалног понашања
Ниво ризика зависи од више фактора: броја партнера, сексуалне историје партнера, врсте сексуалних активности (вагинални/анални/oрални секс), непознатог статуса партнера, историје претходних ППИ, употребе психоактивних супстанци које олакшавају ризично понашање и присуства других аногениталних промена. Кондом и смањење броја партнера значајно умањују ризик, али не штите у потпуности од свих инфекција (нпр. HPV, херпес). Стигма и препреке у приступу здравственој заштити додатно повећавају ризик јер особу могу одвратити од благовременог тестирања.
Последице неоткривања и нелечења ППИ
Нелечене ППИ могу довести до озбиљних индивидуалних и јавно-здравствених последица:
• репродуктивне компликације као што су упална болест карлице (PID), неплодност и ванматерична трудноћа (честа последица нелечене хламидије или гонореје);
• системске компликације, укључујући неуросифилис или кардиоваскуларне манифестације сифилиса;
• преношење инфекције на партнере и новорођенче;
• повећан ризик стицања или преношења HIV-а код особа са нелеченим бактеријским или улцеративним ППИ;
• социјалне и психолошке последице.
Рано откривање, правилно лечење и обавештавање партнера имају кључну улогу у превенцији и спречавању компликација.
У Градском заводу за јавно здравље Београд могуће је урадити тестирање на бројне ППИ из крви или брисева (уретра или грлић материце). Имајући у виду високу цену PCR дијагностике у приватном сектору, важно је истаћи да се ова дијагностика може обавити уз упут изабраног лекара/гинеколога, без доплате за све којима је потребна. Саветовалиште за HIV и ППИ доступно је за додатне информације и отклањање недоумица.
